U ovoj priči pet je vidova istine, i još jedan tračak
vere, u nasluti.
*
Prema severu, kroz smolasta isparenja, pruža se jesen i
blesak testere na stubu pred kolibom. Zvone na vetru mrke čahure-usta. Za
telima reči-buba suncokreti povijaju teške glave. U isparini što nadire iz
klanice, s hrpe truhlih daski mahovina pokazuje u koji smo mesec zagazili – ne
može se dalje: mnogo rođenih je u istom času. Pucnjima prangija s krša, pijana
gungula navešćuje dolazak svadbe u naselje. Grad, pod pokrovom nagorelog
šećera, islužen, saobraćajem zaluđen, među svoje mrtve uvučen – još čeka da
neko šapne reč što će dopreti dalje od prazne cisterne i zgurenog brda, gde
među ostacima plaveti, u crvenilu suhih bobica, šišteći okolo za kapima kiše –
lete ptice naježene, zagasno-sive. Iznad skamenjenih šuma i drečavih znakova na
putu, kao nekad, smenjuju se dan i noć na nebnoj tacni. Zrikavci plode travu,
žena plete čipku, pauk mreži potonulo groblje. Gluhi psi na lancima ližu so;
kovači zatinju za oblak srpasti mesec; žuna spi, skupljač utehe noktima sa
asfalta struže mozak detinji. U svrhunjenom času, po prašnom vijana putu,
nečija blaga senka-duša zastajkuje – seća se mladosti, praska mahune sa
bodljaste vreže koja steže dečje duše u septembru. Sveća se razlila, žižak se
ugasio, žestok pljusak razdero je pomračinu – sprao lice trošno, zahrđalu žicu
u dvorištu.
*
Omar je izbeglica. Kefalda je selo u njegovoj zemlji. U tom
selu rođen je Omar, Omarov otac i svi redom dedovi očevih otaca. Agara je Omarova žena. Hutuma je njeno selo,
tri dana hoda iza Kefalde. Hodajući iz sela do sela, čovek smukne od tolike
šutnje. S kamenjem se baš razgovarati ne da. U Hutumi niko njen nije rođen.
Vekovima, u seljakanju, svi njeni rađani su u drugom selu i svi njeni umrli su u
neznanim mestima. Agara u Hutumi nema
nikoga. To se ne vidi na njenome licu. Omar to zna i trepne kad god ona podigne
svoje oči k njemu. Omar je za glavu visočiji od Agare. Svejedno, dok stoje
ovde, na terasici puste kuće, vide isto: bodljikavu
žičanu špartu u sivilu
golog brda. Doduše, sve jedno im je zbog toga. Ionako, viđeno se ne otkriva tuđinu.
Mrlje koje laju, u dalji, gladni su psi. Glad je opakija ako se snosi u mnoštvu
pregladnjelih. Odavno nije pala kiša. Trbušasti oblaci nad brdom skamenjeni su
beluci neba. Zgrudvana belina kreča. I dovoljna bi bila suza ili zvezda
padalica, da bukne požar, kao život.
*
Šta bi se dalo reći, zasad, o ljudima Kefalde i Hutume. Da ne
pogrešimo, smelo bi se kazati jedva ovo: odevani su svi u isto, i u golotinji bili
isti, i posramni. I ponositi. Ni Agara ni Omar ne pamte na šta su još to ti ljudi
iz Hutume I Kefalde ponositi bili. Ne pamte to ni oni, seljani, i znali su krijući
noću plakali, da niko ne vidi čemer i jezu. I patili za svim što su imali. Šta
su bili. Iako siroti, iako mali. U kućicama, niskim, rasutim kao zrna biberova
po aščijskoj tablji. Imali su bunare, i zvezde, i jedan jedini mesec. Kad nije bio
gore, na nebu, čamao je mesečevom lakobom u njihnim očima. Imali su seljani i stoku.
Sitnu, ali izdržljivu. Merili su zle godine kroz marvenu jeku. Bog zna, ječali su
ponekad i oni, kao žedna dihanija. Umeli su svašta da rade, i pomagali jedni
drugima. Držali su se vere, poštovali zemlju, dole I gore. Nisu vodili ratove i,
uglavnom, zaboravljeni na rubovima imperije, bili robljeni. Preko granica
odvođeni su daleko, i u tamnice bacani, duboko. Ali o njihovim porocima, ne
znamo mnogo. Jesu li ili nisu poročni bili, srešće se, po nešto od ljuskoga
zla, na malim grobljima, u rečima. i to je dosta. Udavalo se i ženilo, rađalo se
i umiralo, ali ne po redu. Trpeli su seljani zbog neznanja naznavoce. Učene su
poštovali, naročito one odnekud došle. I voljeli su, više od svega, spokoj. I
tada za sve imali strpljenja. Zahajni, od preteškog voljenja.
Ovaj domik hajrat je Šeremetov, i pribežište je za
nevoljnike. Sobičak sada je pun odbačenih stvari, onih teških, zaostalih iz
života bivših stanara, i onih sitnih, trošljivih, najverovatnije zaboravljenih
u hitnji, predmeta. Mračan je i ko zindan leden. Prozorče na zidu, nakačeno
visoko, lebdi u paučini i, gore, oblake drži na okupu. Kad su Omar i Agara ovde
došli, kazano im bi, išaretom, da ne diraju ništa, osim ako im nešto baš
usmeta. Omarov krevet, nasukan na hrpi predmeta, uglavnom ukrasa, krpenih
zavežljaja i bošči, sudova i krive obuće – tvrd je i žuljevit i snagu ispija
kao zemlja. Sad-zasad, Agaru zanima stap, rasuđen, kriv, nikakav. Iz njega je
iscurelo sve, pa i mirisi. On je podseća na onaj iz njene kuće, iako mnogo
dublji. Iz mračine stapa mile pauci, tromi, i paukova deca. Sobna se vrata mogu
zaključati samo spolja. Agara ih odovud stolicom potkočuje, jer sa unutrašnje
strane nema ni katanca ni brave. Kad neko hoće napolje, mora proći kroz Selminu
sobu, sagnute glave. Osim kad se mora, a inače i ne izlaze. I najradije bi, iz
ovih stopa, otišli tamo gde su pošli, što dalje odavde. Hranu čuvaju u
zapuštenoj sudoperi, u kanticama prijesnu, i u kesama suhu, a najrađe u
kutijama za cipele. Oni jedu kao golubovi, reklo bi se – kljuckaju trohe. Hranu
im donosi ko stigne. Pretežno neznanik, dar od neznane osobe. Navrati pokatkad
i poneko iz Merhameta, lice koje brine za tuđince, za samce bez rodbine. Agara
je naučila izreći zahvalu. A to je teško. Teško je poginjati glavu. A Omar ko
da je i nema. Zauvek glava pognuta - krnji ugled čoveka.
*
Kad su došli da raščiste sobu, šakamačke sve su i u naručjima
razgrabili mladi Cigani. Agara je jedva zadržala za sebe kutijicu s figuricom
balerine na poklopcu. Ne što je Agara bila baš borbena, nego što se pleniku
kutija nije svidela.
*
Prestupna je godina zemaljska – preko groblja, mijuć gole
kosti, uz lavež pasa noć prastara slazi u prizemlja plodna, da od roblja nas
zakloni. Gluhi su i pusti naši domovi, i duše u njima site hleba i milosti.
Evo, tihoga šintera, veštog ustvari dželata nasumice upitaš li za parlament il
kletva šta je, odgovor dobićeš iz sukrvice, iz njegovog uma tvrdog ko letva i,
stoput preslušavši kazano, razaslavši na sve strane blatnjavi eho, užasnut
shvatićeš da, kad je stani-pani, ni on više nije bos. Gust, lepljiv vazduh pada
na kipove iznad grada. Kao teška voda, iz zimomornih ulica, na okisla lica sa
glava bojevih kola spušta se, cvili i svoju kost obnavlja Eol, kao da je ovde
noćas došla da se rodi neka troma zver iz naroda. Sa psima sludeli gospodari
crnih kuća šire zadah, tegobu dolina – ko redari u aprilu, dlakavim prstima
drobe stidnik ženke i ležu u belu slast. Rodilja gleda svoj lik u prašini,
zgrušanu krv na leđima spuža. I sa dlanova dignutih u nebesa učena izbira
slova, u rablju ih tiska zenu, da ispita, na kojoj dubini rabna smeju da otvore
usta i hlebnu prodrmaju biljku.
*
Selma njiri u dalj. Preko žičane ograde tenka njenog oka,
igra. To je tačkica jedna koju ona, kad nema šta da gleda, iznutra juri dok
šeta oko po nigdini. U Selminom oku zato uvek ima nečega. Sada, u njenom
bolesnom oku tutnji slika jeseni, detinja i prazna. I danas je nedelja, pomisli
ona. I dan se upleo u žičanu ogradu, ne sme da se pomeri, i napadaju ga
leptiri. Sa dvookih krila leptira pršti paperje po ranicama golog dneva. Od
šuštanja, Selma ne čuje glas mujezina. Milina, natovarena molitvenim rečima,
nema snage da dopre ni do kraja avlije. Selma se ježi. Podiže ruku do čela, da
nagomila što više hladovine na svoje kapke. Njeno čelo je hladno. Na njemu bi
se svi leptiri, i dlanovi detinji, zaledili. Dok spušta ruku, spužvasta senka
ruke, kao santa sa njenog čela, pada pred njene noge. Zakoračivši i ne
prestavši da zuri u dalj, Selma nalunom gnječi senčanu mrlju. Tako je jednom
zgnječila riblje oko, ono nešto ispalo iz ribljeg oka. Tamo, u dalji, na
vratima dana, zaleprša nečija seda kosa. Sunu zapaha pokošene trave. Potom se
ukaza čovek, u punini svoje strahobe. Stamen, sa nogama u maglini. Dobro je,
pomisli Selma. Sve je na svome mestu. Rukama koje jedva pomera u tihaji dana, razgrće
veš po žici. U ustima drži iskeženu štipaljku, a na nedrima joj zvecka niška od štipaljki, kao na
kanap nanizani ledni pačji kljunovi. Vazduh šuti pod ugrizima, ali žica za veš niška
je vriskova i, cepti.
*
Kad se Selma
izvuče iz kuće, još na terasi mahrame stavljene da se suše, miluju suru plohu
dalji. Rasteruju sivila nečist opasnu za oči, i danu na zalasku, mašu. Terasa
opasuje dva kućna zida i kad se tuda hoda po hladovima, menja se i sneveselna u
dalji pržina. Odatle, s juga, vidi se niska linija bedema, nekoliko tupih
krovova i, tri naherena odžaka, bez dima. A tamo, skroz duboko, modrina brda
osuta dlačicama, treperi. Kad je noć, probiju dve-tri kapi svetla otud, naizmenično, u trepetu, poput zvezda. Da sve
to nije zatrpano bukom, možda bi se čuli i psi. Tu je, jer nema vetra, ugodno
sedeti, još ako se prestane nositi s mislima teškim. Kuću opasuje zidina, polovinom,
skoro šira no visočija. Grbava je i s vrha rasuta, jaka u temeljima. Nad njom
su grane kržljavih voćaka, prazne, gole kao staračke ruke. U trbusima od
ćerpića leglo je mačaka, i mačića. Ponekad, ti su mjauci sve što iko poželi da
čuje, kad je sam. Na samom kraju, desno, kanister je pun kišnice skupljene sa
krova. Nešto je palo nadno, nešto na vrhu plastičnoga oka pliva u prstenu neba.
Bića kojima voda nije stanište, i mrtvo lišće. Tu Selma voli da gricka uštipak,
pobajat, jer pucka joj po ustima ko starcima obezubila mladost. Suh, zalogaj
sprva nema ukusa, a da se oseti slatkoća, treba biti strpljiv, ako nisi
pregladnjeo, i halovan očima.
*
Bila je nedelja, kao i svaka u kalendaru – dosadna i duga. Selma
otada zemaljsko vreme računa samo kao vreme pre i vreme posle toga dana. Zašto,
ona to najbolje zna, i do kraja života samo će o tome umeti da priča. O nedelji,
kad se nešto teško prevaljalo preko modrih brda i kad se potom muk sručio u
kotlinu. Kad su crne hrupile glasine, a posle – ni provala oblaka nije sprala
ljudsko futilo: dan pun zemne crnjavine. Da se ona pita, najradije bi iz
sedmine izbacila nedelju. Dok na to misli, smeška se, i njene usne liče na načete
kriške pomorandže koje dosad niko nije usnom dotaknuo. U ovu prazninu dana koji
nikad više ne bi smeo biti nedelja, kao i prvi i zadnji dan u stvaranju sveta -
ona bi smestila mesec. Pun mesec, i sve mesečeve mene. “Zašto mesec?”, pita otac,
bivši sahadžija. “Zato što mesec broji vreme koje nam
je dodeljeno, a sunce je nula vremena”, kaže Selma dok otkida pačje
kljunove štipaljki sa svojih nedara. “Ti bi u danu meseca zaustavio sve satove, zatvorio bi
dućan i otišao u park, da sediš na klupi ne mareći za prolaženje”.
“Iha”, kroz kašalj glasnu
se otac. “Vidiš li kako, kao prut, drhtim zbog
toga, devojko”! On ispruži koščate suhe ruke preda se, kao dve islužene šine,
zahrđale modrinama nabreklih vena. Ruke taje, usađene u široke ramene grbine. I
kao da je sve stalo – zbukano tu u tu sobnu crnjavinu. U vremenu koje ne
prolazi, ne teče ni preko očevih ruku. “Šta ti znaš o drukčijem
vremenu, staričak. Ostavi je s mirom, kaže mu Selmina majka. On, čovek koji je izgubio vreme,
nju ne čuje.
*
Selmina majka zove se Hava, starija je od čoveka, po svemu.
Ima crvenu fleku lišaja na licu, broš prikačen gde mu nije mesto. Fleka se
povremeno povuče, inače liči na pirgu meseca pod tankim oblakom. I ne zna se
radi čega krasta bukne hrapavim crvenilom petlove kreste. Sada, krasuljak na
Havinom licu ima izgled kupine. “To je moj krasuljak”, govori Selma
tepajući benu ispod
Havinoga oka. Hava pita Selmu je li “tamo”, u čaršiji, srela i čemprese
– Ima li ih?
Kako da ne, ima ih, samo rastu pod zemljom, kaže Selma. Da se Hava pita, svi bi
ljudi na zemaljskoj kugli morali biti čempresi, vitki i uzvišeni, pomalo
nedodirljivi. Doduše, takvih osoba, uzvišenih, bilo je za njena vakta u njenome
tihom životu, od deda joj do brata. Kad je rodbina krenula da se širi kržljavom
decom, za nju čempresi su postali pusta mera, tanka hladovina pored puta. “Ti
si, babo, huta”, kaže joj njen čovek. A to znači, zblenuta. On ne grdi, on joj
to tepa. On je to gladi. I drži ju na trepavki. Hava nikad dosad nije
izgovorila njegovo ime. Nikad, i svakad je njen čovek samo On. Kao čempres.
Vitak i, golem. Doduše, jednom se i Selma prevarila. Pomislila je da, tamo,
stvarno, u dalji, preko trbušastog zida vidi čemprese. A to su bile topole,
drvo nikakvo za išta, ali gordo i visoko. Topole su brezine starije sestre,
zaključila je. Po gradu rastu lipe, nema ih puno iako u vazduhu puno ima
lipovog mirisa.
*
Pucka rasušeni točak septembra, u mirisu pripitomljenog neba,
u mahuni, na ustima mrava. Mrtvaci dišu kroz suhu travu – nadomna svadba ogradu
ruši. Na rubu groba, buljookog udovištva heroina, osim tužnog osmeha na licu
nema ništa više na ovom svetu, I kob u vrlinu pretvara. Ko zadnja vojnička noć,
upinjanje pod belinom plahti oduzima snagu voljenja. Neposustalna mudrost i
hladna samilost očeva, kržljavu decu njive. U noći, pod tupim sečivom, hlebna
prestonica kisne u mravljoj žurbi. Sad ni mržnja, ni pokajanje nemaju snagu
ruke za mrtvi odjek iz svlačionice gde Aždrail, prerušen u atletu, napuštene
skuplja duše poustajale prazno. Usijano je sito um, i troši zemlju: golubijim
ugrizom voljenu saksiju-nakazu hrani. Odmiče sedmina, puckaju salnici točkova
na pladnju nedelje. Davnina je šarena mahrama kelnerica presamićenih preko
pljuvaonice, gde pod nogama čuvara tutnji zaboravljena pesma naroda – prazna
kolevka rohavog tvorca. Bajato pojanje iz suhih čahura tanušnom dobu obeća dom,
šaku lake zemlje. Iz fišeklija, osmeh zveri sleće na kupinasto čelo. Glagolje
glasnice: belilom teških voda san kuca na vrata. Korakom sahrane duge vernici
ulaze u kabine zvezdanog sirotišta. Na olujnom pladnju boginjavo lice istoka
namešta vetrokaze maloj duši.
*
Autobus iz Bosne, na putu za Tursku, došao je dovde i, pokvaren,
ovde zauvek stao. Svakoga dana Selma odlazi u čaršiju, da ga kao bonika obiđe.
Kad mu priđe, na placu što zvrji prazan i prašan kao buđavi tanjir s muhama, zaćuje
žamor sneveselnih putnika, iako unutra nema nikog. Primećuje - već su stigle da
odvale prednji blatobran, očito neke nejake ruke, u hitnji. Umehran, blatobran visi
kao umodrela starčeva usna. Po trbusima autobusa tragovi prstiju, fruzge, ko putevi
kratki, u prašini, tu se mrse. Na oknu, nekoliko
reči iznutra napisanih, u skamenjenim dasima, naopaki su i ne slute na dobro.
Selma pokušava očitati poruke, iako sigurna nije da puruke ikome sada služe.
Naginje glavu. Da je glava saksija na pladnju, već bi na zemlju pala. Psić iza
točkova, uplašen, udari glavom u patos, i ne pobeže. Kako ikoga u takvome
stanju, išta može da uplaši više. Zato što on nije ničiji, ona pomisli.
Stvarno, ničije duše liče. Očito, dopuzao s mukom je dovde. Psić ima prebijene
zadnje noge. Selma prati kecanov trag, preko tragova guma na točkovima. Oni se ukrštaju,
i nikome ništa ne kazuju. A i ne valja znake smrti po drumovima čitati, ničije.
*
Selma ne zna šta je iza brda. Sigurno, i tamo nečeg ima. Jer
nemoguće je da ovo ovde ništa, ne prelazi i liniju neba. A sve ništavno što je,
predugo traje svuda. Kao čekanje. Doduše, njen je otac davno da čeka prestao. Ništa,
doli zadnjeg trena. Ali, i ovo mora da se zasluži, rekla je njena majka koljući
na krlji petla. Petlova je štipaljka ostala skamenjena, dok se obezglavljeno
telo trzalo u prašini, tupo i šupljikavo. I dihanija govori. Selma čuje prepolovljenu
reč na crvenom, kao nož zašiljenom, petlovom jeziku. Njena majka, svakako, ne
dočuva to. Hava je izgubila sluh zbog eksplozije bombe na njihovoj terasi. Dan se
onda sklupčao u Havina nedra, zauvek. Pamučnom glavicom na vrhu šibice, Selma
danima još čisti sukrvicu iz majkinih ušiju. Ugrušci su tamni. Tamni kao svaka
gluhota. A tim je imenom jučer Hava nazvala ovo mesto. “Šta smo mi Bogu skrivili!”,
još rekla je ustajući s
klimave stolice kraj šporeta. U šporetu je pirja vatra, hladna. Na šporetu knjuča
voda, hladna. U hladnoj sobi drhte su senke, od studi. Ah, tamo je surovo bilo,
al ni ovde ništa pitomije nije.
*
Ova kuća i ova terasa pripadaju Šeremetu, a dalj samna pred
kućom pripada sivilu brda uklesanih u nigdinu. Samost je zelena boja baštenska i
ovome mestu pridodaje uzvišenost, i meri se pedljima neba u neprisustvu ljudskom.
“Eno ga!”, radosno uzviknu Hava i prst uperi u razgolićeno
jutro. Na brzinu preko đubreta stajskog nabacano, jutro se puši, dahom pušača. To,
tamo, pod brdom, mili čovek, i liči na uspravljen opušak u piksli na stolu
osutom trohama. On ide svojim putem. Ide zato što je naumio stići negde, sada, u ovom vremenu kad nije
vredno umreti na drumu svome hodočasnom. A dobitak jest: pristići do mesta
suđenog za skončanje. “Svakoga dana taj prolazi tuda, i još nisam videla da se otuda
vraća”, kaže Hava. Selma poznaje čoveka koji prolazi, kojega
mahrame sa žice pod terasom zaklanjaju sve dok pod njima ne mine. I svaka
krpica jedna drugoj predaje mrlju čovečuljka, umotanog u topline ispijenih
boja. Mahrame su detinji dlanove i drhte da ga, majušnog, ne povrede. Mahrame
to ne znaju, ali o njemu brinu, u ovome nehaju. Šeremet nema nikoga svoga. Živi
ovde i negde, neprestano zauzet hodanjem. Hoda onako kako hodaju svi oni koji
ne znaju šta traže, da li sa srca ono otkinuto da se kasnije traži, ili ono
otkinuto baš da se nikad ne nađe.
*
“Šta ćemo jesti danas?”,
pita otac.
*
Iz malih soba vire nežna ramena žena, beli violinski srhovi
samotnih postelja. Poštujući svrhu dečje vriske, strugači drva zaustavljaju
crnouljaste gatere jeze i, zaista, koso stiže dan. Dobročinstvo krznara-proleća
umilostivi čuvare ove zemlje. U ispijene dlanove knjiga zuj nebeske mušice,
kroz sopoćanski san polaže iskru: hleb trpljenja. Stare žudnje ko detinji
prsti, u crnom času uklinju starozavetnu, bakalničku memlu! Isparava snenost.
Huje horovi hramova. Gorko se bude umiveni ljudi. Samilosno, strahovi nose
reku, mimo kuća praznih prostiru musavu deku domorodačku. A reč, zvečka čuvara,
bačena u mravlju jagmu, odoleva nežnosti porodilje. Teško odmiče mučnina
sedmine. Na hajku liči samotna gungula okovana ledom na groblju izvan grada.
Koso svanuo dan i čuda-sati, kao rukom, jutros podupiru jezu – o, da je bar
nekom oprost dati! Baš kao da je neko u kući umro – dotučeno kapa crna česma na
tvoje meko čelo: bridovi pale detinje obraze. U teškom ti disanju boravi trezna
jesen pijanca. Čini ti se, mekota u kojoj ležiš ima toplinu brda-jaslica.
Paučina nad vratima drhti u pustoši sluteć skori dolazak ukućana. San ti
izmiče, a trepavice nežno miju, vesnice plime, dan sa kojim otpočinješ
starenje!
*
Svetli nad gradom daleka studen, i dalje se nema kud. Na
pustom trgu, gde trafika uz semafor mirisom duhana grezne, smrskana karta
otadžbine uz oluk odvaljen visi na okrunjenom zidu. Krišom putnik zadihan tuda
uđe u grad dotaknuvši kuk mesne pevačice, rasteravši šutnju pod strehom
strašnog suda. Na prozorima glušnim, iza buđavih novina skrite brehću senke
usedelica, šlapavih ruku. Podnapite neimaštinom skupljom od domovine,
ukotvljene pored šporeta, zamišljene nad šakom smežuranog pasulja na stolu
rasutog u kućice, rede i bištu bris kamilice, miris paljevine čiji smisao ne
podnose. Kraj ćuprije koja nekad povezivaše obale a sad ih samo uveličava
iskrzanim rubovima, ne visočija, ni jača od telefonske govornice, Altun Alema,
ukleštena između vonja nadničarskih kuća, sirotinjskog naselja i ambulante,
noćas zaustavi, avaj, ne stranca već raskošnu Evropu. Moćnija od sedam velikasa,
sa jezičkom iznad prizemljišta u sanjivosti, čuvarka naroda koji odlazi, vazda
onog koji dolazi – prirasta u istoka vreme da ga podjednako bude za sve
stanjene molitvom usnice mirljive. U rečima koje danas jak oslonac imaju, da bi
našla nežnoga prijatelja u gradu na reci, koji će ti u samrtnom času
posvedočiti da samoću podnosi svako osim bolesnika, moraš ostati verna suštini
ljubavi, dušo moja.
*
Truhlo se iskrade novembar. Naš govor postade taman, zreliji
pred očevom od nemanja stravom. Sneg pada. Truhlež se podvlači. Ko malo topline
u nedrima, sestre grče svoje devojaštvo. Gore lambe. Belilo u prozorima mami
utekle duše iz memle – tiho streca starčeva meka ruka. Grizemo u strahu crnilo
sa nokata i zemlji koja uniženost snosi obogaljene zaveštavamo reči. Do neba se
čuje naša vriska – naša se ludež mekovna mirisom novorođenih podmlađuje i
špara. Ledeno bukte praznične vatre, vetar miriše na sazrelu šumu – na
grmljavinu sluti truho plot. Noć sanjiva tapka u mestu, vrelinom pazuha opijena
kroz čeljust provlači daljinu. Hripila iz prastarog sna, glad hrani sladunjavu
prazninu-sebe. Ozgor, nad skamenjenim svetom živih, gledaju se žute svetiljke,
sa pragova u daljinu bogaljastu zarivene, nadahnute i pobožne. U zapuštenim
posteljama uzdižu se, sa oklevanjem, blede žene, da umru u žrtvenom godu
svitaca. Kroz san minu milina stare šume, pretrneše u vaznama grdne duše, javi
se težak glas zlosrećnima: s grmljavinom, suha zima dođe i nemlji zastasmo na
pragovima stiščuć uza se sitno potomstvo. Na sahranjene u crnim kolibama, na
dečije prazne oči, spusti se divljina zaboravljenih reči. Za mirisom hleba,
snemogle seni braće i sestara provališe u zavetrinu, u zblazni domik, a sveta i
uvehla nedra starica pomraziše krotku mladost i zemnu snagu obasuše dobrom.
*
“Šta ćemo jesti danas?”,
pita otac.
*
Zadnji dan u godini hleba, pretesan za hladnoću ljudi,
zaptiva rupe na grobnicama. Sad kotlarnica greje gradski vrt i cvile detinjasto
u snu neimari prolećnog mira. Na jastucima, uniženi plove krotitelji u
konopljanoj groznici. Ispod mlečivih, teških mostova pohabane senke ispaštaju
vesele vekove gradova: narasli brid, goli ukus krvi s podlanice dečaka. Krznima
noći obuvene, samačke devojačke sobe nestvarne, uštirkano belilo nude i mlečne
recepte: Oslonac za reči, mali čipkani krevet s pogledom na čajnik, bubuljičavu
mušku ćud, grudvu proleća i nišku mekih usta. Grubi plišana usna; grkne cveće i
nož-rugalica miluje kosmati vazduh s polja. So na rani dosnivaju nasukane ose
dana. Otežalo disanje ludaka nedelju tumači. Moćni su još sparušeni žbunovi
praznika u novinama mesnim. Moćna je avet slobode, izelica samohrane dece na
kućnom pragu. Zbog obećanja tvrdih, izvešana po krošnjama, smrde na luk nedra
starica. Vlagu pastirskog oka, u mislima došljaka, pali koža bludnice. Na vrhu
podneva monasi piju vino manastirskog geta. Deca okruglih ruku žure u naručja
brda uspavana molitvama. Iglicama borovim obrasta lice anđela, ukorićeni bukvar
nebesa. Šta čekaš, nakazni sine, pod lupom nepogode, upijačem svetova.
*
Umorne presreće blago pojanje - majka-daljina im nudi svoj
mir, mehlem za sve pogibeljne godine. Odronjavaju se mahovinaste vode i pizma
starih isposnika raste u vlazi plašnog proleća-sina. Na taljigama dubretara –
decembar preko groblja oklevajuć stiže u samotan san smerne kotline. Ko lice
umrlog, čvrst je dan. Zaboraviše svoju sudbinu žene isterane iz mesečinaste
noći. Dok molimo se, zlo se povija: nad kolevku toplu nadvija se naša obnažena
truhla pesma. O, nek kletva sustigne svakog ko odavde ode okrvavljenih ruku do
lakata. Tiho u belim glušnim sobama, u noći koju pregaziše reči, ruke otaca
ispiraju zvezde. Snimo svoje dane. Kuknjavom i disanjem hrani nas, nežne,
mekota hlebom opijenog juga i uveseljava nam ozeblu dušu propadanje brdskog
narečja. Dok navike nam prazne usta, drhteći mnimo lomljavu leda i zinulu
posekotinu-reku blatnu, svijamo na gola nedra. Kruni se svehlost leta međ
prstima oštrača noževa. »Smrt: ogromnost Prostora uze za meru naše Duše, i samo
ona zna, zarivena u spokoj, kartaške ruke oštrinu, iznutra, što hrani u kljusu
uhvaćenu reč. Strah što puni ispijena usta tepava, ojačaće nam, crni sine,
posnu zemlju, crkvenu i gnjilu«. Godina pisara prezrenog minu: staklenih
novčanica zveka traje u krilu juga sablaznog ko san.
*
Stajskom toplinom gori ovo veče, kiselasta konjska snaga umiva
zvezdu padalicu u tvojoj kosi. Drhte nedra opustošenog vetra. Pod pazuhom
odranog leta krvari pupak detinjstva, i tišina rabna s pogreba upada u dvorišta
uoči petka, starog azila. Oko vatre posedali, starinci prevrću štapom pepelne
reči, drevnost čistog hleba. Držeć se za ruke, Mi, grobljanske urne opijene,
ulazimo u savršen svet navada! Mrznu igle kantara grehom, rimskom truhlinom
nabijeno uho okrznu noć – zapljuvak azbučne rose. Isceđene redovnice prte
sedmoglave napeve. Dvori šestar predgrađa otadžbinu uprženog hleba: dugi su sati
bistrog uma, i škljocanje vilica rije nameštaj mrtve vojne. Ruku za ruku,
beskućnici ulaze u decembar grebući asfalt ozeblina. U toplim venama krajeva
mukliji vazduh goji zapahu gotskih riba. Julskom lulom opojni kazan kotlina
ratnički poklič snuje. Gde kratkovido šilo dana zoblje vunenu dremež kamenih
tkalja, čajna kesica polja stvarniju kišu čeka – hrabrije listanje; a bor, do
grla obuven vojničkom čizmom štiti hramove jaslica. Gole matične ptice
ovnujskom rogu Malu muziku služe; regne žutilom slame grobljanski mir –
vojnički šator ruku. Stražarsku zebnju navijene sove narovim okom bude; barske
utvrde kuje nebeski zlatar – domajni vezir juga. Krilati uspara štalskog
narečja – dalekometno srce svemira.
*
A svemir zbir je satova iz sobe Selminoga oca, tamo, daleko
odavde, i o prolaznosti na zemlji ne kucka minutima. Danas dan je uveličan postom.
Po kući redi Agara, sudruga sećanja, devojkana bez igde ikoga. I danas nije hora
činit ljutnju. Po kući, dok sipi, prašina pucka po svetlosti rasutoj niz
jastuke. Dan je ustava lepoti, I brižnji. Zato, dan je slovarica dlanova,
čuvarka tajni. Dan je i tučani nož zaboden u nebo hleba. Omrtvo čas preko pustog
praga. Zuj podneva otvara san. Glas mujezina utače u bravicu slepog oka, iz
navike. Šeremet zastaje da zasuče rukave. Pod strehom koricu hleba sliza sunce.
U trohama, plaminjajuć, usna dodirnu usnu. Reč koju je napustio gnev, na mostu
kazana, ogleda se u vodi i drhti od praznine, ničija. U dalji, belasaju
starački laktovi, u praštanju. Ruka mije ruklu i oprašta se od ovog sveta. Tamo,
neko zabode nišan, marno, u humku, u smiraj. Žene na prozorima, trepćući, čekaju
nikoga. I uporno, uporno mašu kosama, na sve strane, vetrovima pustinje. Preko
polja i brda drhat, palidrvce, saziva na zemlji nesrećne. Da se zavrsi započeto.
Da se odahne.
*
U snu Omar nije sam. U skučenošću mnoštvom, ni radostan ni
tužan, grad se zatvario u svoje sobe. Kao zebnja u petlovu javku, minu ulicom
ljudsko samstvo, zanos uzvišenog gospodina. A svet, nije od danas. Jer dan sitih
duži je od dana gladnih. Tužniji, kao bivolja suza u kupici soli na čobanovom dlanu.
Dan, iz sećanja prizvan, večnosti zaštitnik, vernika je prsten. Na stolu čigra,
sebe samno ispunjava. Samoćom koja promeni opire se. Koja se obnavlja. Dok Agara
snije, proleće dolazi na vrhovima prstiju. Pod strehama, mačjih očiju, nebesa udahinju
pekarsku toplinu, sutrašnji san. Pradavno je ovo započelo, nadanje. S uha na
uho, s usne na usnu. U liptanju lišća, zamahom metlara, vreme ispije stare
rane. Kad vidovnjaci odu, niko neće doći. Kad svi odu, posvudnost konačno uzličeće
na domovinu, u grljaju i hladnoći. U izlozima, neonske trepavice, pijavke sna,
množe se iznutra slepoćom iz pesme zavičajne. Sada, samoća je ime noći, a
samstvo dušina je ruža, i smrdi kada rascvetava.
*
Selma radi. Posao joj nije težak, ali muka je udavi na
pomisao samu da ne doprinosi. To je firma, i firma ima svoju sobu, paradnu i
radnu. Soba se zove kancelarija, a firma Gazela. Kad se iz sobe pogleda kroz
prozor, vidi se parče ulice, na ulici stari bicikl priveden uz trafiku,
privezan za direk. Ponekad, neko tuda i prođe, osim bicikliste. Drugi prozor,
okrenut jugu, oblepljen je folijom, stamnjenom, i ima šare s penjuara njene
majke. Dojadi neprestano gledati u majku, koja drhti na danjem svetlu, il u
sećanju. To vlasnik firme ne oseća, i mrtav-hladan šara okom po prozoru. On je
čovek sitan, rastom, i velikodušan. Selmu je uposlio ne baš što mu ona treba,
nego da je skloni sa ulice. Ulice su ovde tesne, i nisu pravljene za ljude bahate.
Noćima su puste i, tada, najtesnije. Selmu poučava da ne ide nikud bez
pratilje. Pošto je Selma sama, on je često ispraćinje. Orhan mu je ime, ima
ravno čelo i dušu od pamuka. Prevaran je, što bi rekli, kratke ruke, podesan da
na sitno gubi, od konkurencije. Prodaje cipele, a o cipelarstvu ne zna ništa.
Inače je geodeta skoro ostao bez posla. Živi sa sestrom, i prestarao je sve svoje
ženidbe. Ne kači se za žene, ali mu je drago da je s njima. Selma je lepa, i za
Orhana – dar sa neba. Među njima vlada čista distancija. Ova reč je ključ pod
jezikom u ustima njenog oca, kad je savetuje.
*
Kad Orhan nije tu, i pošto sa svake prebriše prašinu, Selma
isprobava cipele, one u njenom broju i omiljene boje, i svakiput iste poželi za
sebe. Inače, te cipele su modeli, za ogled i narudžbu naveliko, i ne prodaju se
one. Tu su stalno, pa bi cipelica svaka, od stotinu drugih prepoznala nogu
njenu. Selma je osoba vitka, i njene noge nisu pritke, ne zvone i ne klecaju,
zato upravljaju cipelama, ukroćenim zverkama. Obuvka je uglavnom hladna, spolja
i iznutra. Samo poneka zapamti s nogu Selminih toplinu, i diše. Obe, svučene sa
peta, ko da vrište na rafovima, obezdušene. Nije dosad Selma upoznala osobu
kojemu bi ijedna pristajala, kao da su sve cipele pravljene za izmišljenje
ljude, bez težine. I ne za ljude koji beže. I ne za ljude koji pobeći ne mogu.
Da Orhan u tom času naiđe u sobu, zaibretio bi zbog praznih kutija po podu.
Zato Selma preži, osluškuje Orhanove korake hrome na hodniku, lijene i meke. U
svakom kroku njegovom kao da još imade mesta za sudlanicu zemlje, il za kamen
leden, da noga ravnotežu s putem uhvati. A u celoj zgradi, niko tako ne hodi. Šta
da se redi. Petak je, hora da se baš ništa ozbiljno ne radi. Kad prođe podne,
pospremiće sobu i biće sve, opet, tu, smirno, ko u grobu.
*
Ljubav Selmina, neman trooka i blaga, prva i poslednja,
unižena i hvaljena, pratilja nežna, samni svete. Ne brani se skrušenošću, u očaju.
Ne proziva mrtve trave, ne sažima snima jave: mnogoglasje ranu rije ispod srca.
U bezličju ime zemlje zagubljeno, diko moja. Što bila je san, šute pod strehama
beskućnici. Liskaju vrelu kišu, u zasencima ulica, zaboravivši poreklo, lakobu
mesečine. Eno, u staklu izloga, Agarine čednosti ruho, truhne izloženo
podsmehu. U vrevi, Omar traži negdanja lica, nitima spojen na daljinomere,
tankim prstima kucka slova od subine. A ti, mrtav hladan, hoćeš da se uspneš na
tron: verujući telu, zahumku sna. Jer Agara nikad nije bila dete, crna, crnja
od crne noći. I nikad neće biti dete, ni u čijem snu. Pod hladnim kamenom, arabeska samstva. U
dalji, u cvatu koprive, držeći se za ruke, deca-starci pustinje. Ljubav su,
bestelesna i vrela, ko reč kazana na kraju, iz pepela
*
Stopa za stopom, san u snu. Kad su Šeremeti tvoj rod, Agara
je majka tvoje vere. Kad javkom petla, starijom od žeđi, vreme napusti svoj
dom. Kad sunce postane mlatilo na gumnu prazne mesečine od Azije. Kad gungula
slavi sebe, nulti sažetak. Pogledaj, na prozorima drhte trepavke neba. Goli su
zidovi. Prvotni sni. Bezvredni ko novčanice. Na mostu, zahrđali katanci čuvaju mušku
zebnju. Ne boj se, Agaro, i prag je tu gde si ti, dok tvoja senka upire u tvoje
čelo, uzvikom, rečima zabrane. Kad zidovi padnu, sećanje podigne zastore möre. Tešku barku, kolevku jezika. Granicu
dobrote. Dok deca plaču istim bolom, cveće vehne. I Onaj što lije suze, kad
neko umire, ničega se ne seća. Jer ima oko na vrškovima prstiju. Čitače peska. I
kad si sam, jak si. Jer i ti i On, imate svoju šutnju. Horske slavuje neba. A
to je milost. Posvudna mera daha. Jer nema promene mesta, jer ima mesta bez
promene. Ima zidova od snova i pene.
*
Ne bojeći se tamnih kuća, ni mesečine koja staračkim kašljom goliti
gluhu pozadinu dva groblja, svitkajući cigarom između ukoso pohabanih usana –
ležerno stiže do tople pekare, uglavljen u svitanje, Šetač pod šapkom pozornika
što skriva bubuljičavo svoje lice, promenu crnog kursa i vremena. I mršavi psi,
lutalice, iz lirske izbačeni upotrebe – dovlače se za njim ovde da ubrzaju
mrenje. Jezicima oblizujuć razvaljenu ruku prosjaka, zagledane u farove prazne,
u muhadžerske oči, kao noć bogumilska, drhte sveće milinom trudne žene, uz
kolevku zanjihanu tugom i besanicom. Pod šamijom grada, u kojem se desi sunca
rođenje, pod naborom ranog proleća, glas sa kuće božne pali žudnju za postom, u
prašini, u sjeri utornika razrovljenog gradnjom. Šalje poruke u svet, gubi
zamah, unižen bukom, priteran uza zid na kojem vise ratne objavnice. Crne se
ruke spuštaju na tvoje kapke, blagom skamenjene usne. Od uboja skapa ugnuli
vek. Poželi mu gordost stare šume – u tuđini toplo krilo domajno: činiju blagog
hlebovnog čaja. Gole mahovinaste kiše njišu njegov duboki san. Kosu meku lasta
uzima za gnezdo vetrova. Slasti malog prsta u sisanju boji se majka-nerotkinja i nad praznim rukama
šapuće: Spavaj, nek ti Bog čuva strah. Tvoji vršnjaci – umilni starci – imaju
danas težak dan: suočenje!
